Hasa Tufekcic

Posted in Uncategorized on January 31, 2016 by visegrad92

hasa.tufekcic.jpg

Hasa (Osmo) Tufekcic

1917-1992

Sabaheta Subasic

Posted in Uncategorized on January 31, 2016 by visegrad92

sabaheta.subasic.jpg

Sabaheta (Hasan Tufekcic) Subasic 1964 -1992

Sekaric Sentence Increased to 17 Years by State Appeals Chamber

Posted in Uncategorized on January 5, 2016 by visegrad92

sekaric

 

Emina Dizdarevic BIRN BiH Sarajevo

The appeals chamber of the Bosnian state court increased the verdict in the Dragan Sekaric case from 14 to 17 years in prison. Sekaric was found guilty of committing crimes against humanity, including murder and rape, in Visegrad in 1992.

The appeals chamber partially upheld an appeal filed by the state prosecution by increasing the sentence handed down in the first instance verdict. The rest of the verdict was confirmed.

In February 2015, Sekaric was found guilty of abducting civilians from a house in Kosovo Polje in the Visegrad area and raping a protected witness known as S-1 inside the house at the beginning of June 1992. According to the verdict, on the same day he pushed civilian Fatima Jamak into a burning house and shot her.

Sekaric was acquitted of three counts, namely with participating in an attack on Kokino Selo in the municipality of Gorazde, robbing and abducting missing persons Dzemail Zukic and his son, as well as mistreating a civilian in the Uzamnica detention camp.

The parties do not have the right to appeal the appeal chamber’s verdict.

 

– See more at: http://www.justice-report.com/en/articles/%C5%A1ekari%C4%87u-pove%C4%87ana-kazna-na-17-godina#sthash.OybruIv0.dpuf

Horda koja siluje, spaljuje, ubija i zatire

Posted in Uncategorized on January 1, 2016 by visegrad92

20

Piše: Lakić Đorović

 

Svedočenje žene kojoj su silovali kćerku i trudnu snahu, spalili kćerku, ubili sina, muža, devera, jetrvu i sinovca

Ja sam E.V. [1], rođena sam 02. marta 1938. godine u ….. Sada živim u…. 1956. udala sam se za Mustafu (Sulja) Vilu (01.01.1930) iz sela Mušići, opštna Višegrad. Od tada sve do juna 1992. godine, sa mužem i našom decom (sinom E.M.V.[2], kćerkom R.M.V.[3], sinom Nerminom, rođenim 1963. i kćerkom Jasminom, rođenom 24. aprila 1972, kao i svekrvom Habibom, neprekidno sam živela u Mušićima. Ja sam čuvala decu i radila kao domaćica. Muž je radio kao voćar u nekom poljoprivrednom dobru, ali je rano oboleo pa su mu dali invalidsku penziju. Živeli smo od njegove plate, odnosno penzije i od prihoda sa zemlje. Držali smo i po dve ili tri krave. Živeli smo skromno, od svoga rada. Deca su dobro učila. Bili smo srećna porodica, sve do aprila 1992. godine.

U našem selu Mušićima nije bilo Srba, ali ih je bilo u okolnim selima (Koritnik, Greben, Hrastovi, Prelovo). Pošto u Mušićima nije bilo osnovne škole, naša su deca učila osnovnu školu u selu Prelovo, opština Višegrad. Najstariji sin E.M.V., posle osnovne škole, završio je policijsku školu u Sremskoj Kamenici, a potom je, kao policajac, službovao u Srbiji. Ostalo troje dece su završili srednju školu u Višegradu. Moj muž i sva naša deca su družili sa mnogim Srbima iz okolnih srpskih sela i iz Višegrada. Nama su kumovi porodica Simić Milana i njegovog brata Novaka, iz sela Hrastovi, opština Višegrad. Njih dvojica i njihove porodice pomagali su našoj porodici, a i mi njima. Zajedno smo radili seoske sezonske poslove. Porodično smo se posećivali, ne samo za praznike, nego i ostalim danima. Dok su išli u školu, u našu kuću su redovno svraćala i srpska deca. I naša deca su išla kod njih, igrali su i družili se. Pošto mi je najstariji sin E.M.V. bio policajac na službi u Srbiji, sa njim je u našu kuću i dolazilo i boravilo dosta njegovih kolega-Srba iz srpske policije. Znam i da je on odlazio kod njih. Zajedno su putovali u školu i kasnije u Srbiju, gde je radio. Nekoliko puta u društvu sa njima bio je i Sreten Lukić, ovaj što mu sada sude u Hagu. Često su sedeli i razgovarali sa mojim sinom E. i mojim mužem. Više puta sam im spremala puru sa kajmakom i sirom zalivenu mlijekom. Moj muž je volio da ima pištolj. On je to u razgovoru i kazao Sretenu Lukića, a Sreten mu je odmah pomogao da dobije dozvolu. Ja se i sada sećam, kako je moj muž bio „baš ponosan“ i što nam je sin u srpskoj policiji i što mu je Sreten Lukić pomogao „da dobije pištolj sa dozvolom“. I meni, i našoj deci, bilo je drago što E. poznaje Sretena Lukića, jer su radili u srpskoj policiji. Mislili smo da to može biti od koristi i za E.

Tako smo mislili i kada je počeo rat u Bosni. Znali smo da je Sreten Lukić brat od strica Milanu i Sredoju Lukiću. Sva trojica su poznavala našeg sina E. Znali su da je u srpskoj policiji. Poznavali su našu familiju.

 

Čini mi se 13. aprila 1992. godine, pojavili su se vojnici u dva kamiona. Gledali smo kako vojska iz Užica dolazi u Višegrad. Pevali su četnčke pesme, bili su pijani i pretećeg izgleda. Pucali su iznad naših kuća. Odmah smo osetili neko zlo. Muslimanima iz našeg sela oduzeli su pištolje i lovačke puške iako su svi imali dozvole. Jednostavno, jednog dana, Srbi su upali u naše selo sa nekim spiskom i mom mužu Mustafi i svim drugim Muslimanima iz sela oduzeli pištolje i lovačke puške. Kada su Srbi, sa oružjem i u unformama, počeli da upadaju u naše selo mi smo se uplašili. Svakodnevno smo slušali pucnjavu.

Ubrzo, krajem aprila 1992., čula se strašna pucnjava sa svih strana. Mi Bošnjaci smo pomislili da će nas sve pobiti. Istrčali smo iz kuća i pobegli prema Drini. I iz sela Zubana i drugih, okolnih sela Bošnjaci su panično pobegli na obalu Drine, jer su naša sela uz obalu Drine, sa desne strane. Pošto pucnjava nije prestajala, svi smo napravili priručne splavove od drveta („johovo drvo“), a mnogi su imali i čamce (pre rata smo ih koristili za prelazak preko Drine do prodavnice, radi nabavke, a muškarci i za pecanje), pa smo svi prebegli preko Drine, na njenu levu obalu. To veče smo se skrivali u borovoj šumi. Mnogi se više nisu ni vratili u svoja sela. Pobegli su negde, jer su se plašili od Srba. Moja najmlađa kći Jasmina, koja je tada imala 20 godina, sklonila se u selo Barimo, kod svoje tetke – Mustafine sestre. Tamo je ostala nekoliko dana, dok joj nisam javila da su Srbi oteli oca, brata, strica, brata od strica i druge iz sela, a o čemu ću vam pričati. Mnogi drugi iz našeg sela nisu se vratili u selo.

Početkom maja 1992. godine, znam da je bila subota, u selo su upali „vojnici Milana Lukića“. Te vojnike je predvodio i komandovao im Milan Lukić. Lično sam ga videla. Toga dana su u Mušićima uhapsili ukupno 11 muškaraca Bošnjaka. Većinu su zatekli na njivama, jer je bilo vreme proljećnih radova. Prvo su uhapsili E.(H.)Z., zvanog B[4],1959. godište.  su uhapsili R.Š. [5],i njegovog sina E.Š.[6]. R.Š. je možda imao oko 50, a E.Š. oko 20 godina. Ubrzo su uhapsili i moga muža Mustafu, našeg sina Nermina, moga djevera Uzeira Vilu[7], (01.01.1937) i njegovog sina Sulju[8], (1957), i našeg prvog komšiju K.(S.)M.[9], (možda je 1965. godište ). Istoga dana iz našeg sela su odveli i A.V.[10], i njegovog zeta M.[11], čije prezime ne znam, a znam da je sa ženom F.[12], koja je kćerka A.V., izbegao iz Čajniča da bi se spasili od tamošnjih Srba. Odveli su ih u susedno selo Zubani. Ja sam odmah otrčala u to selo, da molim da puste makar sina Nermina. Videla sam muža, sina i ostale uhapšene. Držali su ih pored nekih kamiona. Čuvala ih je “Milanova vojska“ . Čuli smo kako je Milan Lukić, kada je video nas majke povikao – „tjerajte te žene, sve ću ih pobiti“. Ja sam zamolila neku omanju, mladu djevojku u uniformi, da mi puste sina. Plačući sam se vratila kući. Nekako odmah, za mnom je u kuću utrčao i moj sin Nermin. Rekao mi je da su mu „Milanovi vojnici“ naredili da odmah, trčeći, odnese neku drvenu letvu, na koju  hoće da obese („okače“) nečiju mrtvačku glavu. Pomislila sam da će ga pustiti i da će se bar on vratiti. Ubrzo, iz Zubana je u Mušiće naišla kolona vozila. Kretali su se prema Prelovu. Na kratko su zastali ispred kuće moga djevera Uzeira, jer su naše kuće neposredno uz taj lokalni put. Milan Lukić nam je rekao – „ne brinite, vratićemo ih“. Nismo smeli da progovorimo. Na kolima su sedeli neki vojnici sa oružjem uperenim prema nama. Moga sina Nermina, muža Mustafu, djevera Uzeira i djeverovog sina Sulja Vilu, prevozili su u jednim putničkim kolima,i to zadnjim. U kolima ispred prevozili su ostale iz našeg sela. Tada sam zadnji put videla sina, muža, djevera i njegovog sina. Od tada do danas, ništa nisam saznala o njihovj sudbini. Bilo je glasina da se njihova tela nalaze u nekim tajnim grobnicama, ali do danas nisu pronađeni ostaci ni jednog od 10 odvedenih iz Mušića. Sada se priča da je pronađena neka grobnica i da su oni najverovatnije u njoj. Navodno će tu grobnicu da „otvore sada na proleće“.

 

Nekoliko sati nakon što su odvezli uhapšene muškarce prema Prelovu, u Mušiće su došli Milanovi vojnici i Srbi iz okolnih sela. Megafonom su naređivali – da svi odmah dođemo u  kuću Mušana Zubana, u zaselak Zubani. Rekli su da će ubiti svakoga kojeg nađu u kući ili u selu. Ubiće svakoga koji odmah ne dođe u Mušanovu kuću. Niko nije smeo da ostane u svoju kuću. Svi smo tračali i svi smo se skupili u Mušanovu kuću. Ubrzo se pojavio i Milan Lukić. Nosio je nekakav „široki šešir“. Naredio je domaćinu Mušanu da upali svetlo, a nama je naredio da svi uđemo u Mušanovu kuću, koja je bila dosta velika. Na sredini velike sobe postavili su neko bijelo platno. Milan Lukić je naredio da sve što imamo kod sebe od novca, zlata i bilo čega, ostavimo na to platno. Preteći oružjem kazao je – da će ubiti svakoga kod kojeg pronađe makar maramicu. Mi smo svi, šta je ko imao ostavljali na to platno. Svi su ostavili novac, satove, prstenove, lančiće, priveske, naušnice, dukate i sve zlatne i pozlaćene lične stvari. Jedna žena je toliko drhtala od straha, da nije mogla da skine minđuše. Jedan od vojnika , sa nožem u ruci je pošao prema njoj i rekao da će joj otkinuti uši, pa je ona minđuše otkinula. Sve što smo imali mi smo im ostavili na to platno, jer je Milan neprekidno pretio da će sve pobiti ako kod nekog nađe vilo koju ličnu stvar. Milan je jednog momenta rekao da će nas sve smestitit u Mušanovu štalu. Odveo je nekud Mušana i vratili su se nakon nekoliko sati. Milan nam je rekao da nas pušta da trčimo svojim kućama. Mi smo pomislili da će nas odmah pobiti. Odjednom su svi Srbi počeli da pucaju iznad nas, da nas zapalše, ali pošto je bio mrak, mi smo mislili da pucaju u nas. Oni su neprekidno pucali, smejali se i pevali, a mi smo bežali. Pred zoru sam došla u svoju kuću. To veče, Milan Lukić i njegovi su uhapsili dva brata Bošnjaka iz Mušića – A.B.[13]i S.B.[14], sinove Ć.B. [15]. Odveli su ih u Banju Vilina Vlas. Sutradan, supruga S.B.[16],  D.B.[17] otišla je u Banju i dala veliki novac Srbima da puste braću A.B. i S.B. Istoga dana, čim su uzeli otkup, oba brata B., Sredoje Lukić i još jedan srpski policajac, oba u policijskim uniformama, vratili su u Mušiće. Mi komšije smo se odmah okupili. Bilo nam je drago da bar neko od „naših“ preživi. Ja lično sam zatekla Sredoja Lukića i toga policajca u kući S.B. Sedeli su i pili. S.B., pokazujući na mene, rekao je  Sredoju: ovo je majka E.V., poznaješ ga, policajac je, družili ste. Ako možeš pušti mu oca Mustafu i brata Nermina. Sredoje je kazao: Kasno, sad ne mogu ništa da učinim. Ovome S. su Sredoje i Milan Lukić, oteli neki skupoceni auto, čak su S. naterali da u policijskoj stanici napiše i potpiše neki papir da im je on taj auto poklonio. Oni su ga častili jednom štekom cigareta.

Narednih dana, uglavnom subotom, a nekada i petkom uveče i nedeljom, u naše selo su dolazili Srbi u uniformama. Nosili su šešire i pretili da će nas pobiti. Ulazili su u naše kuće i uzimali i odnosili sve što im se u kući dopalo. Sa puškom pokaže na deo namještaja ili televizor i naredi nam da to iznesemo i ubacimo u njihova kola ili kamione (…)

 

Oko tri dana nakon što se Jasmina vratila od tetke u našu kuću, u jednom automobilu, pred našu kuću, došla  su četvorica Milanovih vojnika. Došli su da nam otmu jednu ovcu.Tako su radili – kada im treba ovca, dođu i odnesu, nikada nisu platili niti smo mi smeli da tražimo da nam plate. Ubrzo se pojavio i Milan Lukić. Stajao je iznad naše kuće, u voćnjaku. Sa udaljenosti od oko 100 metara, pucajući iz puške, Milan je pozvao Jasminuda ode do njega „da se upiše“, kako je tada govorio. Sa Jasminom su u tom momentu bile Suvada Bosno, naša komšinica i moja jetrva (Uzeirova žena) Mevla Vila (1931.), koje su upravo pomagale Jasmini da „dovuče“ jednu ovcu da bi je predale onoj četvorici „Milanovih vojnika“. Milan Lukić je uz pretnju oružjem odvukao Jasminu, prema kući A.V.[18]. Zastao je pred A. kućom i uz pretnju oružjem odveo A. udatu kćerku F.[19], devojačko Vatreš, čijeg je muža i oca A.[20], pre nekoliko dana bio odveo kada je odveo i moga sina i muža i ostale iz moga sela. F.[21] je bila u petom mesecu trudnoće. (…)

Uz pretnju oružjem, Milan je Jasminu i F. ubacio u svoj auto i odvezao ih u svoje selo Ruište.U tom selu je bilo više njegovih vojnika, a i Srba iz toga i okolnih sela… Nekoliko sati kasnije, istoga popodneva, ja sam začula glasove žena pred moju kuću. Pomislila sam na najgore.Istrčala sam i videla Jasminu, okruženu trima ženama (S.B., A.M. i M.V.) [22]. Jasmina je bila gotovo gola. Odeća joj je bila pocepana i umrljana krvlju.Plakala je. Pokušavala je da se otrgne i govorila da hoće da se utopi u Drinu. Neprekidno je plakala i otimala se. Jedva smo je smirile. Kasnije mi Jasmina je ispričala, da je Milan Lukić, nju i F. odvezao u svoje selo – Ruište. Među ostalim vojnicima Jasmina je videla i našeg kuma Novaka Simića. Ubrzo se odnekud pojavila i Milanova majka. Jasmina je slušala kako Milanova majka i Novak Simić mole Milana Lukića da ne dira Jasminu i F.  Milan Lukić je ubrzo, javno, na livadi, pred drugima, silovao Jasminu. Nedaleko od Jasmine, dok ju je Milan silovao, neki drugi vojnik je silovao F., devojčko V., za koju sam već rekla da je bila trudna. Nakon što je završio silovanje Jasmine, Milan Lukić je pozvao nekog svog vojnika, te je Jasminu silovao i taj vojnik. Jasmina je videla i kako su drugi „Milanovi vojnici“, više njih, naizmenično, silovali F. Nakon nekoliko sati, Milan Lukić je Jasminu strpao u auto i dovezao na oko 100 metara ispred naše kuće. Jasmina mi je ispričala da joj je Milan tada rekao,u smislu – da će sutra doći ponovo  po nju, jer da hoće da je odvede kod njenog brata E. u …, da E… vidi kako mu je udesio sestru. Ja sam se plašila da će Lukić ponovo doći po Jasminu. Odlučila sam da je sakrijem i, kradom, da drugi ne vide, istoga dana, odvela sam Jasminu u obližnje selo Hrastovi, u kuću našeg kuma Milana Simića. Zamolila sam i kumovi su obećali da će je čuvati. Tada sam zadnji put videla svoju kći Jasminu. F. su zadržali do sutradan. F. je sada negde u inostranstvu, ali ja ne znam gde.

 

Dva ili tri dana od dana kada je Milan Lukić silovao Jasminu, oko 2 ili 3 sata pred mrak, pred našu kuću su došla dva vojnika, za koje znamo da su iz Milanove grupe. Jedan je bio izrazito plav, skoro žute boje. Naredili su mojoj snahi Ć.Š. [23], nevenčanoj supruzi moga sina Nermina, da pođe sa njima. Ona nije htela da ide. Znala je šta je čeka. Objašnjavala je toj dvojici da su joj odveli muža i svekra, da ne sme da ostavi sinčića, moga unuka E.[24] jer ima samo 2 godine. Oni su je uz pretnju oružjem prisilili, strpali u kola i odvezli u Banju Vilina Vlas. Posle oko tri sata, ona dva ista vojnika su vratili Ć. Haljina joj je bila pocijepana, kosa rasčupana, na više mesta su se videle ogromne modrice. Videla sam da je silovana. Plakala je. Kasnije, Ć. mi je i ispričala da su je u Banji silovali trojica vojnika, a i kako su to uradili. Uvukli su je u neku hotelsku sobu. Tamo je bio jedan vojnik. On ju je prvi silovao, a ova dvojica su bila tu i gledali. Potom su je i ova dvojica, naizmenično silovali, a onaj prvi je bio tu i gledao. Tukli su je i iživljavali se, ponižavali je i pretili kako će navodno da dovedu njenog otetog muža, a moga sina Nermina – da vidi kakva mu je žena. Ona je mislila da će to stvarno da učine i molila ih je da to ne rade, jer je bolje da je ubiju, nego da je Nermin vidi među njima. Pokazali su joj gomilu zlatnog nakita i rekli da odabere nešto za uspomenu na druženje sa Srbima. Ona je to odbila. Ć. mi je ispričala i da je onaj plavi, skoro žuti policajac, bio najsvirepiji i da se on najviše iživljavao nad njom, pretio joj. Rekla mi je i da su joj sva trojica kazali da će sledećih dana dolaziti po nju i da će je ponovo voditi u taj hotel. Istoga dana, moja silovana snaha Ć., uzela je sinčića Ermina u naručje i pobegla u Višegrad, u naselje Bikavac, kod nekih svojih rođaka, u porodici R.Š.[25].

Nakon oko 7 dana od kada su uhapsili i odveli naše muškarce, a dva dana pred Bajram 1992. godine, u Mušiće su ponovo upali Milanovi vojnici i Srbi iz okolnih sela a možda i iz Srbije. Ponovo su išli od kuće do kuće i popljačkali nam svo preostao pokućstvo. Mnogi meštani su pobegli u okolna polja i šiblje pored Drine. Srbi su rekli da će „sjekirama poklati sve koje sjutra zateknu u selo“.Istoga dana, svi Bošnjaci iz sela Mušići i sela Zubani, osim R.B.[26], napustili smo svoje domove i pobegli u Višegrad. Neki su  se smestili kod rodbine, neki kod poznanika, a neki su potražili smeštaj i pomoć od Crvenog krsta. Ja sam otišla  u naselje Bikavac, u kuću R.Š., gde su se bili smestili i moja snaha Ć. i unuk E. Dok smo bili u toj kući, Srbi su proterali i R.B. Jednog dana on mi je i ispričao da su Srbi prognali i sve Bošnjake iz sela Koritnik,te da je među njima bila i moja Jasmina.U Višegradu, na Bikavcu, u kući RŠ ostala sam sa snahom Ć i unukom E, oko 7 dana. Nismo imali hrane. Gladovali smo. Ja sam išla sa nekom ženom i muzle smo tuđe krave, da damo unuku E i drugoj deci. Posle 7 dana, Ć. je sa sinom E. pobegla u konvoju prema Makedoniji, a ja sam otišla, takođe u konvoju, prvo u mesto Kaljina, a posle nekoliko dana u Visoko.Posle pet godina, uspela sam da odem u svoje selo Mušiće. I naša i sve druge kuće u selu bile su spaljene. Koliko znam, sada u našem selu ne živi niko. Bila je privremeno neka srpska porodica Tintar iz Sarajeva, ali su i oni otišli, tako da u selu niko ne živi.

I pored svih nastojanja, ja nisam uspela da saznam bilo šta pouzdano o mom mužu, sinu deveru i drugima. Kao što sam već rekla, ni o Jasmini nisam znala, sve dok mi E.K.[27], negde u leto 1994. godine, nije ispričala sledeće: toga dana (krajem juna 1992. godine), oko 10 časova, Milanovi vojnici su sve „baš sve Bošnjake“ iz Koritnika, isterali iz kuća i uz pretnju oružjem, pešice poterali pred sobom do Višegrada, u naselje koji se zove Mahala, a neki taj deo Višegrada nazivaju i Vučine. Prvobitno su sve Bošnjake iz Koritnika bili smestili u jednu porodičnu kuću i njeno dvorište u Pionirskoj ulici, do kuće moga sestrića O.(E.)K.[28]. Među njima je bila i moja Jasmina. Iz Mušića je u ovoj grupi bilo još dvoje lica, i to: F.(R.)Š. (oko 10 godina starosti) [29] i njegova majka K.(H.)Š., devojačko K[30], stara oko 50 godina.  Istoga dana, u večernjim časovima, Milanovi vojnici i Srbi iz Višegrada i okoline, sve Bošnjake iz ove kuće, pa među njima i moju Jasminu, premestili su u jedenu veću porodičnu kuću koja se nalazila sa druge strane ulice, naspram one u kojoj su ih držali tokom popodneva. U toj kući je već bilo zatvorenih Bošnjaka. Ubrzo nakon što su uterali i sve Bošnjake iz Koritnika,odnekud se, na vratima  pojavio Milan Lukić. Pogdedao je Jasminu i jednu mlađu „nevjestu“ (nedavno udatu devojku-ženu), glasno im naredio da njih dve dođu kod njega. To su gledali i slušali svi Bošnjaci iz te prostorije, pa i E.K. E je bila blizu pa je gledala i slušala kako Milan Lukić preti Jasmini i toj mladoj nevjesti – da će ih sve pobiti i spaliti i da je  njima dvema bolje da pođu sa njim. One su bile zastrašene. Plakale su i nisu nikako htele da se odvoje od ostalih zatvorenih. Milan im je onda naredio da  uđu unutra. E. je bila uz Jasminu i tu nevjestu, te je čula kako svekrva te nevjeste pita – šta hoće sada od vas? Ubrzo nakon ovoga, Milanovi vojnici su otvorili vrata prostorije u kojoj su bili zatvoreni Bošnjaci, žene, deca, stariji i, nečim što baca i „pućka“ plamen, zapalili su prostorije kuće, a potom ubacili bombe i na zvučnicima pustili najglasniju muziku da se manje čuju krici i jauci. E. je tom prilikom, u ramenom i vratnom delu, zadobila rane od gelera, ali je uspela da, kroz razbijeni prozor pobegne sa svojim sinom M.K.[31], koji je tada imao 12 godina. E. mi je ispričala da je samo još 4 ili petoro Bošnjaka uspelo da pobegne i  preživeli su, od preko 120 zatvorenih. Među njima je i H.K.[32], stariji Bošnjak iz sela Koritnik, opština Višegrad. On je imao opekotine po celom telu, ali je prživeo. H. su tada ubili i spalili 5 članova porodice (ženu, dve kćeri i dvoje unučadi od tih kćerki). Od E., a kasnije i od drugih, pa i preko televizije i novina, saznala sam da su Srbi tada ubili i zapalili oko 117   Bošnjaka, a među njima i moju Jasminu. E.K. mi je u razgovoru rekla da Jasmina sigurno nije preživela ubijanje i spaljivanje, te da je ne tražim, osim ako se nekada otkriju nedogoreli ostaci tela ubijenih. Ja i moja porodica smo uporno pokušavali da saznamo šta su Milan Lukić i njegovi Srbi uradili i gde su sakrili ostatke spaljenih tela. Do danas, niko nije to pouzdano utvrdio. Svašta se priča. Većina sa kojima sam razgovarala veruje da su te ostatke, odneli i bacili u Drinu. I ja lično verujem da su tako uradili. Ipak, ponekad pomislim da ću doživeti da se pronađu tela mojih najmilijih – dvoje dece, muža, djevera, sina od devera i svih mojih komšija…”

NAPOMENA: Imena, nadimci, neki drugi identifikacioni podaci preživelih žrtava zločina i članova njihovih porodica, kao i ondašnje i sadašnje adrese nekih od njih, poznati su mi, ali sam ih, radi njihove bezbednosti, označio inicijalima i brojevima od 1 do 32.

Lukiceva promocija knjige

Posted in Uncategorized with tags , on January 1, 2016 by visegrad92

lukic

Knjiga zlikovca promovisana na Gradskom trgu

Narod – da, baš narod, koji produkuje ovakve štampane stvari, piše, tumači, lektoriše, štampa, prodaje ih u centru glavnog grada svoje države, smešta zločince na ovaj način u kolektivno sećanje, tako da njihova „istina“ postaje dozvoljena, u najgorem slučaju kao jedan mogući pogled na svet. Taj je narod, voljom svojom i svojih vladara, stavio sebe van zakona, odmetnuo se od univerzalnih humanističkih principa, kolektivno zabasavši u anticivilizacijski mrkli mrak iz kojeg i ne želi da izađe

Gradska skupština Valjeva uskratila je prostor Srpskoj radikalnoj stranci koja je želela da u velikoj sali lokalnog parlamenta promoviše knjigu ratnog zločinca Milana Lukića pod nazivom „Ispovest haškog sužnja“ uz – ne radujmo se prerano – nesuvislo obrazloženje: na plakatima i u zahtevu za korišćenje prostora bio je, kao autor, naveden Rajko Đurđević, a ne stvarni Milan Lukić. To je nezvanično obrazloženje dato novinarima, a zvanično se, u ime organizatora, javnosti obratio poslanik SRS Zoran Popović: “Autor knjige je Rajko Đurđević koji je uobličio Lukićevu ideju, a zabrana promocije dokaz je da se vlast vraća u vremena zabrana slobodne reči i okupljanja građana”, rekao je Popović na Gradskom trgu, na kojem su, pred nekoliko desetina pristalica njegove stranke govorili Đurđevuć i Antonije Đurić, predstavljen kao književnik.

Izjava poslanika sadrži dve laži – prema katalogizaciji Narodne biblioteke autor knjige je Milan Lukić, ime lucidnog uobličavača ideje nigde se ne pominje, mada prozirne laži, morbidne stilske avanture, izvesna neslaganja u rodu, broju i padežu, gramatika zasenjena goropadnošću najvećeg monstruma među srpskim zločincima, banalnost u opisima, nerazrešene dramske situacije – ukazuju na Đurđevića. Pre svega, prva rečenica u knjizi (posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom): „Početak krvavog rata naroda bio je komičan“.

Đurđevića posvećeniji čitaoci pamte iz vremena fašističke „Duge“ koja je okupljala i Branu Crnčevića, Dragoša Kalajića, Milovana Ilića… hoćete još, Boru Đorđevića, Dušana Prelevića, Nebojšu Jevrića, Dragoslava Bokana… E, tih vremena kad se Jevrić tek pripremao za brčkanje u Terezinom bazenu, Đorđević i Prelević za arkanovska krajiška putešestvija, Crnčević za deobu miliona maraka Srba iz dijaspore, Kalajić i Bokan već prakticirali pisačku potporu mržnji prema Zapadu… Svi će netom postati nezaobilazni u patriotskom angažmanu punom krvi, uslediće vreme u kojem će predstavljati zvaničnu, agresorsku Srbiju, ideološku glavu hidre koja beskompromisno uništava svaku normalnost.

Netačno je, takođe, da vlast zabranjuje pisanu reč: knjigu je zlikovac štampao u zlikovačkoj državi („Grafoprint“, Gornji Milanovac, 2011.) u tiražu od deset hiljada primeraka – krupan posao za malu firmu, 18 zaposlenih, milion i pedesetak hiljada dinara gubitka u 2010. – a prvi je put promovisana u Patrijaršijskom domu na Vračaru, uz prisustvo popova iz Hrama svetog Save. Eto radikala kao Atinjana na Gradskom trgu i to je demokratija, ali zbog zabune; u prevodu, neka je opštinska jajara čula da oko te knjige „nešto ima“, a nije smela da pita ni šta, ni gde, ni kako, ovako je lakše, nismo im dali, a konačno, nemamo ni obavezu, nemoj da pukne neka bruka. Pa, i neće, Beta je ovlašćena da saopšti i saopštila, kao i to da je SRS izdavač, što je ranije već demantovano, stranka se izjasnila samo kao pomagač, a u knjizi je i kao autor i izdavač potpisan „sužanj“.

Sve u svemu, knjiga se prodavala za 500 dinara po primerku, 150 manje nego u centru Beograda, na Trgu Marksa i Engelsa, u knjižari poznatoj kao nekadašnja knjižara „Komunista“ koja danas valja najstrašnije tiskovine i svojom istrajnošću na lokaciji koju zauzima dosledno svedoči da joj je, naravno sa odabranim fašističkim i antisemitskim spisima, baš tu i mesto. Na dva koraka od Skupštine Srbije, isto toliko od predsednikovog ofisa – tik uz Ministarstvo kulture.

U Srbiji je Milan Lukić pravosnažno osuđen na 20 godina robije zbog otmice u Mioču (poznata kao otmica u Sjeverinu, opština Priboj) i ubistva 16 otetih Muslimana, državljana Republike Srbije u motelu „Vilina vlas“ u Višegradskoj banji. Lukić je, kao i Oliver Krsmanović i Dragutin Dragićević osuđen na maksimalnu kaznu zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog zakona SRJ. Oni su okrutno zlostavljali otete, o čemu su objavljene i fotografije koje su sačinili Lukićevi saborci iz zlikovačke formacije Vojske Republike Srpske „Osvetnici“, a potom ih poubijali i bacili u Drinu.

I o tome ima ponešto u Lukićevoj nepismenoj kupusari, naravno izmišljotine, čak u poslednjem poglavlju autor, valjda u vrućici zbog toliko ispisanih reči, ili vikarni autor, svejedno, beleži „Ona prva optužba u Beogradu za otimanje voza je propala“. Znamo da nije oteo voz, valjda je autoru svejedno da li je u Drinu bacio voz ili leševe.

U glavi mu zvoni, „Ostaje ova u Hagu. ‘Milan Lukić, Srbin… za nedela protiv čovečnosti… kršenje običaja rata, ubistva, istrebljenja… osuđuje se na doživotnu robiju.’ Iako sam nevin“, piše u knjizi. „To su najgori primeri nečovečnosti koje jedan čovek može da počini prema drugima. Sudsko veće nalazi da je Milan Lukić kriv i osuđuje ga na doživotnu robiju…“, kazaće u Tribunalu jula 2009. Patrik Robinson, predsedavajući sudija u Veću koje je osudilo Lukića.

Deli svoje umovanje Lukić usred Srbije, za razliku od metaka kojima je ubijao nedužne ljude, njegovo pisanije nije plaćeno državnim parama, ili se, možda, kontinuiteta radi, knjiži pod „neplanirani rashodi“. „I kad nas uveče iz zajedničke prostorije uteraju u samice, moja sloboda je u mojim mislima“. Nije ova rečenica sasvim tačna, šira je njegova sloboda, sprečen je da kolje, ali ne i da piše i objavljuje. Gde drugde do u direkciji klaonice.

Ima pravo. Za daleka neka pokoljenja. I u drugim narodima zlikovci su pisali i objavljivali knjige, neke od njih bile su svojevrsni vodiči za masovna uništenja. Malo je, međutim, naroda – slobodna procena nijedan – koji danas imaju dvojicu najstrašnijih zlikovaca među autorima romana, takozvane ispovedne proze. Obojica su u životu, pritom, pitanje je koliko je pripadnika tog naroda čulo baš za obojicu, manje potencijalnih i osposobljenih čitalaca za Milana Lukića, gotovo svi za Milorada Ulemeka.

Narod, da, baš narod, koji produkuje ovakve štampane stvari, piše, tumači, lektoriše, štampa, prodaje ih u centru glavnog grada svoje države, smešta zločince na ovaj način u kolektivno sećanje, tako da njihova „istina“ postaje dozvoljena, u najgorem slučaju kao jedan mogući pogled na svet. Taj je narod, voljom svojom i svojih vladara, stavio sebe van zakona, odmetnuo se od univerzalnih humanističkih principa, kolektivno zabasavši u anticivilizacijski mrkli mrak iz kojeg i ne želi da izađe. Njemu više nisu potrebne ni optužnice, ni poternice, dostavnice, podnesci, odbrane i presude, redovni i vanredni pravni lekovi – on je natovario preteški, nepodnošljivi teret onom svom delu koji ima šta da kaže u odbranu tih principa, delu koji se ne miri s tim da jednako pravo građanstva ima i debata o modalitetima uništavanja nemoćnih.

Imaju nove stranice svoje pisane istine mikrofašisti, taj pojavni oblik života koji se boji sopstvene senke i ponosi Lukićem i Đokovićem; novu odbranu imaju „Čitaj Lukića“.

Pečatao Lukić u Srbiji. Pečatala Srbija sebe.

Italian-Chetnik cooperation in World War Two

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , on December 29, 2015 by visegrad92

4023

Image: An Italian soldier and a local Serb Royalist Soldier (Chetnik) pose for a photograph with the Chetnik flag near Visegrad in 1942.

Ljubomir Tasic awarded by Visegrad Municipality

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , , on October 30, 2015 by visegrad92

12000891_10153286819814023_8896558932233239526_o

Image: Dnevni avaz article about Visegrad Mayor Slavisa Miskovic handing the Visegrad award to Ljubomir Tasic.

“On 28 October 2014, The Bosnian state court on Tuesday found Milisavljevic and Pantelic guilty of taking part in the massacre of the 48 men from Visegrad in the Sokolac municipality on June 15, 1992.

The men who died were in a prisoner convoy which left Visegrad on June 14. They were then separated from the other prisoners and taken to the Paklenik pit, where Bosnian Serb police officers and soldiers shot them or beat them to death.

The bodies were then thrown into the pit, from which they were exhumed eight years later.

Only one man, Ferid Spahic, managed to survive and give evidence at the trial. He testified that Milisavljevic took part in the killings.

“The witness said that Milisavljevic was the first man to open fire,” said presiding judge Vesna Jesenkovic.

The convictions were also based on the testimony of bus drivers from the convoy, who said that Milisavljevic and Pantelic were part of the group that took the men to the Paklenik pit.

Even though nobody saw Pantelic shoot prisoners, the judge explained, he was found guilty of “assisting in the murder of civilians”.

A third defendant, Ljubomir Tasic, was cleared of the charges against him.

The judge said that the Bosnian prosecution didn’t provide adequate evidence that Tasic took part in taking the civilian prisoners out of Visegrad. Witnesses only said that Tasic told people to go because he could not protect them, Jesenkovic explained.”
– See more at: http://www.justice-report.com/en/articles/two-bosnian-serbs-convicted-of-visegrad-massacre#sthash.auV1hDbW.dpuf

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 41 other followers