Narod – da, baš narod, koji produkuje ovakve štampane stvari, piše, tumači, lektoriše, štampa, prodaje ih u centru glavnog grada svoje države, smešta zločince na ovaj način u kolektivno sećanje, tako da njihova „istina“ postaje dozvoljena, u najgorem slučaju kao jedan mogući pogled na svet. Taj je narod, voljom svojom i svojih vladara, stavio sebe van zakona, odmetnuo se od univerzalnih humanističkih principa, kolektivno zabasavši u anticivilizacijski mrkli mrak iz kojeg i ne želi da izađe
Gradska skupština Valjeva uskratila je prostor Srpskoj radikalnoj stranci koja je želela da u velikoj sali lokalnog parlamenta promoviše knjigu ratnog zločinca Milana Lukića pod nazivom „Ispovest haškog sužnja“ uz – ne radujmo se prerano – nesuvislo obrazloženje: na plakatima i u zahtevu za korišćenje prostora bio je, kao autor, naveden Rajko Đurđević, a ne stvarni Milan Lukić. To je nezvanično obrazloženje dato novinarima, a zvanično se, u ime organizatora, javnosti obratio poslanik SRS Zoran Popović: “Autor knjige je Rajko Đurđević koji je uobličio Lukićevu ideju, a zabrana promocije dokaz je da se vlast vraća u vremena zabrana slobodne reči i okupljanja građana”, rekao je Popović na Gradskom trgu, na kojem su, pred nekoliko desetina pristalica njegove stranke govorili Đurđevuć i Antonije Đurić, predstavljen kao književnik.
Izjava poslanika sadrži dve laži – prema katalogizaciji Narodne biblioteke autor knjige je Milan Lukić, ime lucidnog uobličavača ideje nigde se ne pominje, mada prozirne laži, morbidne stilske avanture, izvesna neslaganja u rodu, broju i padežu, gramatika zasenjena goropadnošću najvećeg monstruma među srpskim zločincima, banalnost u opisima, nerazrešene dramske situacije – ukazuju na Đurđevića. Pre svega, prva rečenica u knjizi (posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom): „Početak krvavog rata naroda bio je komičan“.
Đurđevića posvećeniji čitaoci pamte iz vremena fašističke „Duge“ koja je okupljala i Branu Crnčevića, Dragoša Kalajića, Milovana Ilića… hoćete još, Boru Đorđevića, Dušana Prelevića, Nebojšu Jevrića, Dragoslava Bokana… E, tih vremena kad se Jevrić tek pripremao za brčkanje u Terezinom bazenu, Đorđević i Prelević za arkanovska krajiška putešestvija, Crnčević za deobu miliona maraka Srba iz dijaspore, Kalajić i Bokan već prakticirali pisačku potporu mržnji prema Zapadu… Svi će netom postati nezaobilazni u patriotskom angažmanu punom krvi, uslediće vreme u kojem će predstavljati zvaničnu, agresorsku Srbiju, ideološku glavu hidre koja beskompromisno uništava svaku normalnost.
Netačno je, takođe, da vlast zabranjuje pisanu reč: knjigu je zlikovac štampao u zlikovačkoj državi („Grafoprint“, Gornji Milanovac, 2011.) u tiražu od deset hiljada primeraka – krupan posao za malu firmu, 18 zaposlenih, milion i pedesetak hiljada dinara gubitka u 2010. – a prvi je put promovisana u Patrijaršijskom domu na Vračaru, uz prisustvo popova iz Hrama svetog Save. Eto radikala kao Atinjana na Gradskom trgu i to je demokratija, ali zbog zabune; u prevodu, neka je opštinska jajara čula da oko te knjige „nešto ima“, a nije smela da pita ni šta, ni gde, ni kako, ovako je lakše, nismo im dali, a konačno, nemamo ni obavezu, nemoj da pukne neka bruka. Pa, i neće, Beta je ovlašćena da saopšti i saopštila, kao i to da je SRS izdavač, što je ranije već demantovano, stranka se izjasnila samo kao pomagač, a u knjizi je i kao autor i izdavač potpisan „sužanj“.
Sve u svemu, knjiga se prodavala za 500 dinara po primerku, 150 manje nego u centru Beograda, na Trgu Marksa i Engelsa, u knjižari poznatoj kao nekadašnja knjižara „Komunista“ koja danas valja najstrašnije tiskovine i svojom istrajnošću na lokaciji koju zauzima dosledno svedoči da joj je, naravno sa odabranim fašističkim i antisemitskim spisima, baš tu i mesto. Na dva koraka od Skupštine Srbije, isto toliko od predsednikovog ofisa – tik uz Ministarstvo kulture.
U Srbiji je Milan Lukić pravosnažno osuđen na 20 godina robije zbog otmice u Mioču (poznata kao otmica u Sjeverinu, opština Priboj) i ubistva 16 otetih Muslimana, državljana Republike Srbije u motelu „Vilina vlas“ u Višegradskoj banji. Lukić je, kao i Oliver Krsmanović i Dragutin Dragićević osuđen na maksimalnu kaznu zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog zakona SRJ. Oni su okrutno zlostavljali otete, o čemu su objavljene i fotografije koje su sačinili Lukićevi saborci iz zlikovačke formacije Vojske Republike Srpske „Osvetnici“, a potom ih poubijali i bacili u Drinu.
I o tome ima ponešto u Lukićevoj nepismenoj kupusari, naravno izmišljotine, čak u poslednjem poglavlju autor, valjda u vrućici zbog toliko ispisanih reči, ili vikarni autor, svejedno, beleži „Ona prva optužba u Beogradu za otimanje voza je propala“. Znamo da nije oteo voz, valjda je autoru svejedno da li je u Drinu bacio voz ili leševe.
U glavi mu zvoni, „Ostaje ova u Hagu. ‘Milan Lukić, Srbin… za nedela protiv čovečnosti… kršenje običaja rata, ubistva, istrebljenja… osuđuje se na doživotnu robiju.’ Iako sam nevin“, piše u knjizi. „To su najgori primeri nečovečnosti koje jedan čovek može da počini prema drugima. Sudsko veće nalazi da je Milan Lukić kriv i osuđuje ga na doživotnu robiju…“, kazaće u Tribunalu jula 2009. Patrik Robinson, predsedavajući sudija u Veću koje je osudilo Lukića.
Deli svoje umovanje Lukić usred Srbije, za razliku od metaka kojima je ubijao nedužne ljude, njegovo pisanije nije plaćeno državnim parama, ili se, možda, kontinuiteta radi, knjiži pod „neplanirani rashodi“. „I kad nas uveče iz zajedničke prostorije uteraju u samice, moja sloboda je u mojim mislima“. Nije ova rečenica sasvim tačna, šira je njegova sloboda, sprečen je da kolje, ali ne i da piše i objavljuje. Gde drugde do u direkciji klaonice.
Ima pravo. Za daleka neka pokoljenja. I u drugim narodima zlikovci su pisali i objavljivali knjige, neke od njih bile su svojevrsni vodiči za masovna uništenja. Malo je, međutim, naroda – slobodna procena nijedan – koji danas imaju dvojicu najstrašnijih zlikovaca među autorima romana, takozvane ispovedne proze. Obojica su u životu, pritom, pitanje je koliko je pripadnika tog naroda čulo baš za obojicu, manje potencijalnih i osposobljenih čitalaca za Milana Lukića, gotovo svi za Milorada Ulemeka.
Narod, da, baš narod, koji produkuje ovakve štampane stvari, piše, tumači, lektoriše, štampa, prodaje ih u centru glavnog grada svoje države, smešta zločince na ovaj način u kolektivno sećanje, tako da njihova „istina“ postaje dozvoljena, u najgorem slučaju kao jedan mogući pogled na svet. Taj je narod, voljom svojom i svojih vladara, stavio sebe van zakona, odmetnuo se od univerzalnih humanističkih principa, kolektivno zabasavši u anticivilizacijski mrkli mrak iz kojeg i ne želi da izađe. Njemu više nisu potrebne ni optužnice, ni poternice, dostavnice, podnesci, odbrane i presude, redovni i vanredni pravni lekovi – on je natovario preteški, nepodnošljivi teret onom svom delu koji ima šta da kaže u odbranu tih principa, delu koji se ne miri s tim da jednako pravo građanstva ima i debata o modalitetima uništavanja nemoćnih.
Imaju nove stranice svoje pisane istine mikrofašisti, taj pojavni oblik života koji se boji sopstvene senke i ponosi Lukićem i Đokovićem; novu odbranu imaju „Čitaj Lukića“.
Pečatao Lukić u Srbiji. Pečatala Srbija sebe.
Visegrad Genocide Memories 